Освано je суморан и тежак дан. Киша je целу ноћ лила ко из кабла. Од раног јутра у нашој ављији ори се позната ми песма : “трепетљика трепетала, пуна бисера”
Ову песму мој баба фурт пева кад je или здраво расположен, или здраво накресан. Мати каже, да се ноћас отелила Руменка, има два телета. Биле су и комшије да помогнеду, пa су после, како то приличи, пили до јутра алвалук. Баба се од велике радости, баш нашико. Пева баба и што je весо и што je малко више повуко, a то су здраво ретке прилике. Кад ме спази, преста да пева и позва ме да му се придружим . Наточи ми повелику чашу дударе да наздравимо Руменки и њеним приновама и дару, који нам Бог даде. Сад je баба изузетно пијан од среће, то су здраво ретке прилике. Баба срећан и нацврцан, сад je прилика да га питам оно што ме данима копка. Не могу да се смирим док од самог бабе не чујем праву истину, о његовој “вези” са УДБ-ом. Скупим куражи и питам га :
-Јел бабо, зар тебе они наопаки људи у кожним мантилима, што су дејки чупали бркове, нису муштрали ?
Баба скочи ко опарен, увати ме за руку и увуче у кућу. Одвуче ме у стражњу собу, закључа врата и затвори шпалетне на прозорима. Још једаред je осмотријо сваки ћошак собе, пa ми смиреним и тихим гласом, готово шапатом, рече да седнем на канабе. Немо се загледо у фирангу и затворену шпалетну на пенџеру, као да нешто види и да се нечег присећа. Шето je нервозно no соби, одједаред се зауставијо и готово претећи рече :
-О овим стварима да ме више никад ниси пито. Запамти, да и зидови иму уши, све се око нас чује и све се сазна кад - тад.
Није дозволијо да отворим уста и било шта кажем, већ доста смирено рече :
-Знам да си нешто чуо, пo селу се свашта трабуња. Утуви у главу ово што ћу ти сад касти и заборави све друге приче.
Више нисам ни покушо да било шта питам бабу, јер сам скопчо да он жели да се испразни и каже, шта гa je то годинама тиштило. Дрхтавим гласом, покушавајући да сакрије сузе у очима, баба наставља своју исповед :
-Сећаш се кад смо оно причали о покојном дејки Милутину и његовој робији због пцовања државе и Тите ? Е, кад су њега одвели у апс, после пар дана, касно у ноћ, дошли су и пo мене. Матери су казали да ме воду пар дана на војну веџбу. Било je рано пролеће, a паорски радови у пуном јеку. Ноћ je била тамна без месечине и звезда, тако да нисам знао ди ме воду. После око сат, сат ипо вожње руским “Газом”, дошли смо до једне слабо осветљене зграде. Увели су ме у једну малу мрачну просторију без пенџера. У тој соби бијо je само један мали астал и три климаве столице, два иследника и ja. Један од иследника ме пито, дал знам зашто сам ту ? Нисам бијо сигуран, пa сам казо, да нагађам да сам ту због мог оца Милутина. Он ми каже, да нема шта ja ту да нагађам и да се правим блесав, кад све врло добро знам. Из чикмежета извади један папир и поче њим да маја испред моји очију. Тек сад сам бијо начисто забуњен, нисам више знао ни како ми се симе. Кад су ми прочитали шта ту пише, дуго нисам мого да се офркестим. Нећеш да верујеш, ту je писало, да сам дана тог и тог, у сеоском бирту, у пијаном стању, пево четничке песме, величо краља и Дражу и клевето Титу. Боже сачувај, реко ja, нити знам четничке песме, a здраво ретко идем у биртију, a Титу здраво волем и готивим. Сав зајапурен са столице усто други иследник, казо ми да лажем, да сам кулачка свиња и тако ме удари, да сам се стровалијо са столице. Тражили су да признам и потпишем наводе из сачињене изјаве, пa ће све да биде у реду. Потписо сам срочену изјаву, мислећи да ће се на суду доказати, да сам невин. Иследници задовољни, ja некако дошо к себи, али ту ни близо није крај мојим мукама. Из фијоке ваду некакав други папир и тражу да и њега потпишем. Ама људи, сад сам потписо оно што сте тражили, шта сад оћете од мене, промрмљо ja некако. Онај иследник што ме туко, сад поче да ме фали и каже, да ja као узоран паор и домаћин, прецедник црквеног одбора, треба да помогнем властима у борби против непријатеља, који делује против наше социјалистичке заједнице. Ома сам помислијо, како то , до мало пре ме туко и називо свињом кулачком, a сад узоран паор и домаћин, ту нешто не ваља. Још сам помислијо, какве то непријатеље помињеду, кад ja незнам ни ко су ни ди су они. Ко да чита моје мисли, иследник каже, да непријатељ вреба свугди око нас, треба га само открити. Уз помоћ одани и проверени грађана, непријатеља ћемо потући до ногу, још додаје иследник.
Уколико прихватим да будем “одан и поуздан” грађанин, или како то код нас у селу кажу- цинкарош и доушник поцепаће пријаву коју сам отоиче потписо, a видеће да и дејку избаве из апса. Да, још су ми обећали да ће помоћи, да положим за “Б” категорију и издаће ми дозволу за пиштољ. Упорно сам одбијо оваку понуду, тврдећи да ja нисам вичан тим пословима. Да ти не дужим млого, три дана и три ноћи je трајала моја голгота. Тукли су ме ко марву, пцовали мајку кулачку, претили да ће ме убити и после саопштити, да сам несрећно страдо на војној веџби . Све сам то стоички издржо, све до трећег дана пo подне. Ко што реко, трећег дана пo подне у собу уђе онижи, дебо човек, сав масан и задриго и још видно алкохолисан. Сватијо сам да je он нека буџа, јер су га иследници звали - шефе. Овај ми je врло озбиљно казо, да млого ризикујем и да се сиграм животима жене и сина ! Паде ми мрак на очи, ова реченица ме сломи, потписо сам онај папир, a нисам ни прочито шта на њему пише. Син и жена важнији су ми од свега на свету.
Касније, кад сам се од свега опоравијо и дошо на први “контакт” са иследником који ме “држо на вези”, потанко сам упознат са својим задацима, a они су колко се сећам били :
-Да у селу пратим коментаре и контакте попа Живанка .
-Да пратим сва незадовољства паора у вези са аграрном политиком, a посебно да обратим пажњу на оне који заговару враћање одузете земље.
-Да бележим све контакте мештана са лицима из иностранства.
-Да у бирту и другим јавним местима, обратим пажњу ко прича против државе и Тите.
-Да пратим и бележим, ко све од чланова Партије иде у цркву, слави славу, Божић и Ускрс.
Било и неки други задатака, према појединим мештанима, који се више и не сећам. О својим запажањима редовно сам информисо иследника два пута месечно, a пo потреби и чешће. Обично смо се састајали у неком бирту у оближњој вароши. За време сваког државног празника иследник ме je частијо неким малим поклоном. Једаред сам поводом њиног празника безбедности { 13.мај}, добијо на поклон ручни сат.
Годинама je трајала ова моја веза са иследником, све док једног дана на контакт није дошо други човек и казо, да je мој иследник пензионисан, a да Служба не рачуна више на моје услуге. Мислим да je то било ома пo “ смакнућу “ Ранковића. Мора да ти признам још и ово, ja сам се годинама уживијо са овом улогом, пa сам и сам почо да привиђам непријатеље свуд око себе. Почо сам и сам да пратим и прогањам неке људе. Људи су почели да ме избегаву и да ме се клону, ретко ко ми je долазијо на Светог Јована.
Eто, то су сине моје муке, то je оно што ме мучи и чега се сад стидим. Укаљо сам свој образ и образ наше фамилије, дејка ми то никад не би опростијо. Теби сам ко једином наследнику, испричо ову моју причу, не да би ми опростијо грехе, већ да би разумо моје муке.
Тако, чуо си шта си тео, никад више ми то не спомињи - било не поновило се ! Након ове бабине исповести, скопчо сам зашто je он фурт бијо намргођен и љут, зашто се често наливо лебаром и дударом, запгго ме онако често туко. Ко разуме мог бабу, сватиће да je тако валда морало да биде ? Није ни њему било лако, и њега су здраво тукли !