ДИ СУ НОВЦИ
Био сам у недељу да обиђем мог бабу у селу. Затекнем га како сам седи на клупи испред куће. Питам га, шта ради и где му је друштво? Онако безвољно ми каже: - Ето седим, нешто штудиран и једим се.
- Шта то штудираш бабо? - упитах га знатижељно.
- Штудирам и мозгам, шта се то стрефило, па су нам села празна? Људи не седу на сокак, деца се несигру, а сви ко негди журу, а и сами незну дићеду. Свака трећа кућа празна, ављије запарложене. Оћеду школу да нам затвориду, нема ђака, има више учитеља нег ђака. Доктор нам долази једаред недељно, апатеку никад нисмо ни имали. Немамо тираца да инфује марву, а и грла је све мање. Ни телевизор више не гледим, фурт лажеду и фалу се, а народ све више шкомрче и све сиротији. У петак сам бијо на вашар, тео сам да купим нов грудњак. Нисам нашо, јел ни ћурчија више нема. Сви се жалу, нему људи новце, па ди су ти новци? Како је пре било свашта, новаца колко оћеш, а сад одједаред оскудација. Сви лажу и арчиду, све задруге су забравили, фабрике продали забадава. Имамо пар дућана, субатом је пијаца, антлују којешта, све је то макаршта!
Видим баба бесан, па му кажем: -Бабо биће боље, само да прође ова економска криза.
Врти баба главом и вели: -Можеш ти да диваниш штогод оћеш, то вас ови дрматори и буџе лажу. Фурт помињеду неке ваљане кредите, како зајам може да биде ваљан и ко ће да и врне, кад се деца не рађу?! Може да бидне штогод оћеш, али ако у кућу нема живи душа, кућа је на добош. Ако ови овако буду терали и држава ће на добош. Само још фали да паори запарложу њиве, ондак смо начисто уфитиљили и очли у мајчину! Фала Богу да сам матор, па то нећу да гледим. А ви ако се већ једаред не офркестите, очла маст у пропаст! Ма, шта ја то трабуњам, ко да мене неко штогод пита, ајд унутра да попијемо по једну.
Ето, о чему то мој баба важно штудира, док седи на сокаку.
- Шта то штудираш бабо? - упитах га знатижељно.
- Штудирам и мозгам, шта се то стрефило, па су нам села празна? Људи не седу на сокак, деца се несигру, а сви ко негди журу, а и сами незну дићеду. Свака трећа кућа празна, ављије запарложене. Оћеду школу да нам затвориду, нема ђака, има више учитеља нег ђака. Доктор нам долази једаред недељно, апатеку никад нисмо ни имали. Немамо тираца да инфује марву, а и грла је све мање. Ни телевизор више не гледим, фурт лажеду и фалу се, а народ све више шкомрче и све сиротији. У петак сам бијо на вашар, тео сам да купим нов грудњак. Нисам нашо, јел ни ћурчија више нема. Сви се жалу, нему људи новце, па ди су ти новци? Како је пре било свашта, новаца колко оћеш, а сад одједаред оскудација. Сви лажу и арчиду, све задруге су забравили, фабрике продали забадава. Имамо пар дућана, субатом је пијаца, антлују којешта, све је то макаршта!
Видим баба бесан, па му кажем: -Бабо биће боље, само да прође ова економска криза.
Врти баба главом и вели: -Можеш ти да диваниш штогод оћеш, то вас ови дрматори и буџе лажу. Фурт помињеду неке ваљане кредите, како зајам може да биде ваљан и ко ће да и врне, кад се деца не рађу?! Може да бидне штогод оћеш, али ако у кућу нема живи душа, кућа је на добош. Ако ови овако буду терали и држава ће на добош. Само још фали да паори запарложу њиве, ондак смо начисто уфитиљили и очли у мајчину! Фала Богу да сам матор, па то нећу да гледим. А ви ако се већ једаред не офркестите, очла маст у пропаст! Ма, шта ја то трабуњам, ко да мене неко штогод пита, ајд унутра да попијемо по једну.
Ето, о чему то мој баба важно штудира, док седи на сокаку.
