24. децембар 2013.године
МУКЕ БАБИНЕ
Било летње време, киша само што је стала, на сокаку блата колко
оћеш. Ја се са другарима сигро топова. Таман сам од блата направијо
велики топ, замано да га бацим о земљу, кад чујем мати виче: - Ома долати кући, баби није добро!
Нисам стиго ни да "опалим" топ, а сигуран сам да би победијо и да би овај мој топ најаче пуко и имо највећу рошу. Невољно згњечим и бацим блато и онако каљав до гуше, бегам кући. Кад сам стиго, видим сви око бабе, а он јадан лежи на отоману, сав се зацрвенијо и само хукће. Мајка бесна виче: - Змај те кидо, зар си моро тако млого да јеш?!
А мајка то јутро месила лебац, па правила лепиње за фруштук. Баба здраво воло вруће лепиње намазане с машћу, још унутра мето и суве шунке. Јео баба, незна шта је доста, па му скочијо претисак, да те Бог сачува. Здраво сам се поплашијо да ми баба, не дај Боже, не склопи очи. Мати сва забуњена Виче: - Бегај брзо код бербера Јоце и кажи му да дође, да баби пусти крв!
Наше село није имало доктора, па је висок претисак скидо бербер Јоца. А била субата, код Јоце пуна радња муштерија, таман једну насапуњо. Некако приђем Јоци и саопштим му тихо, да нико нечује, мој проблем. Моро сам тако, да не чују муштерије, па да после олајаву бабу по селу. А Јоца искусан, ладнокрвно ми каже: - Иди ти кући, сад ћу ја, само да свршим са муштеријом.
И није прошло млого времена, дође Јоца с његовим алатом. Нису ми дали да гледим како Јоца третира бабу, ал сам после једно полак сата видијо, баби боље, седи на отоман и није онако здраво црвен. Јоца спаково његово коферче и очо, није тео ништа да узме, јел су баба и дејка његове сталне муштерије. Ишо би да наставим да се сиграм, ал ме жао да оставим бабу. Како је бербер залупијо врата, сви се разишли, осто ја сам са бабом. Видим, баба снужден, још му тешко, ал променијо боју. Питам га, дал му нешто фали, оћу да му помогнем, он само врти главом и ништа не збори. Сетим се, да дејка фурт је бели лукац каже, добар је за претисак, па питам бабу: - Бабо а што ниси јео бели лукац с лепињама, можда те та џигорија не би стрефила?
Баба ми некако нерадо одговоријо, да му бели лукац смета и да од њега цели боговетни дан подригива. На то му ја велим: - Боље бабо да подригиваш, нег да ти бербер Јоца пушта крв.
Тео сам још нешто да му кажем, кад у кујну ди је лежо баба, уђе мати сва бесна и почне да виче и кори бабу: - Тако ти и треба, ждереш, незнаш шта је доста, ко да ти је, Боже ми опрости, последње!
Само фали да ми се ту шлогираш, па да морам да те пазим! Почо сам да дречим, млого ми жао што мати кори бабу, а нисе ни опоравијо, па јој кажем; - Нека мати, кад се мој баба шлогира, ја ћу да га пазим.
Мати затечена овим што сам казо, триред пљуне, па каже: - Ид у виле, шта то диваниш, језик прегризо, бегај на сокак да се сиграш!
оћеш. Ја се са другарима сигро топова. Таман сам од блата направијо
велики топ, замано да га бацим о земљу, кад чујем мати виче: - Ома долати кући, баби није добро!
Нисам стиго ни да "опалим" топ, а сигуран сам да би победијо и да би овај мој топ најаче пуко и имо највећу рошу. Невољно згњечим и бацим блато и онако каљав до гуше, бегам кући. Кад сам стиго, видим сви око бабе, а он јадан лежи на отоману, сав се зацрвенијо и само хукће. Мајка бесна виче: - Змај те кидо, зар си моро тако млого да јеш?!
А мајка то јутро месила лебац, па правила лепиње за фруштук. Баба здраво воло вруће лепиње намазане с машћу, још унутра мето и суве шунке. Јео баба, незна шта је доста, па му скочијо претисак, да те Бог сачува. Здраво сам се поплашијо да ми баба, не дај Боже, не склопи очи. Мати сва забуњена Виче: - Бегај брзо код бербера Јоце и кажи му да дође, да баби пусти крв!
Наше село није имало доктора, па је висок претисак скидо бербер Јоца. А била субата, код Јоце пуна радња муштерија, таман једну насапуњо. Некако приђем Јоци и саопштим му тихо, да нико нечује, мој проблем. Моро сам тако, да не чују муштерије, па да после олајаву бабу по селу. А Јоца искусан, ладнокрвно ми каже: - Иди ти кући, сад ћу ја, само да свршим са муштеријом.
И није прошло млого времена, дође Јоца с његовим алатом. Нису ми дали да гледим како Јоца третира бабу, ал сам после једно полак сата видијо, баби боље, седи на отоман и није онако здраво црвен. Јоца спаково његово коферче и очо, није тео ништа да узме, јел су баба и дејка његове сталне муштерије. Ишо би да наставим да се сиграм, ал ме жао да оставим бабу. Како је бербер залупијо врата, сви се разишли, осто ја сам са бабом. Видим, баба снужден, још му тешко, ал променијо боју. Питам га, дал му нешто фали, оћу да му помогнем, он само врти главом и ништа не збори. Сетим се, да дејка фурт је бели лукац каже, добар је за претисак, па питам бабу: - Бабо а што ниси јео бели лукац с лепињама, можда те та џигорија не би стрефила?
Баба ми некако нерадо одговоријо, да му бели лукац смета и да од њега цели боговетни дан подригива. На то му ја велим: - Боље бабо да подригиваш, нег да ти бербер Јоца пушта крв.
Тео сам још нешто да му кажем, кад у кујну ди је лежо баба, уђе мати сва бесна и почне да виче и кори бабу: - Тако ти и треба, ждереш, незнаш шта је доста, ко да ти је, Боже ми опрости, последње!
Само фали да ми се ту шлогираш, па да морам да те пазим! Почо сам да дречим, млого ми жао што мати кори бабу, а нисе ни опоравијо, па јој кажем; - Нека мати, кад се мој баба шлогира, ја ћу да га пазим.
Мати затечена овим што сам казо, триред пљуне, па каже: - Ид у виле, шта то диваниш, језик прегризо, бегај на сокак да се сиграш!