КАКО ДЕЦА РАСТУ
Кад сам ja бијо мали, бијо сам здраво пуст и амишан деран. Moj баба ме je фурт туко, прутом, тулузином, кајшом, a кад га здраво расрдим, камџијом. Баба je бијо наопак и уљав човек, готово са полак села није диванијо. Са попом Живанком баба није диванијо, јер му je овај тражијо насад кокошији jaja уочи самог Ускрса, кад су jaja била баш на цени. Бијо je мој баба правичан и исправан човек, a у нашем селу млого поквареног света.
Готово да je било правило, кад год je мој баба бијо срдит и љут, моја гузица je испаштала, a то није било баш тако ретко.
Сећам се једаред, кад сам се пентро на дуд, да из гњизда извадим кумријина jaja, пa поцепо нове чакшире. A баш тај дан баба бијо здраво љут и видно ђорнут. Е, тада сам фасово камџијом и тако сам здраво дреко, да je цео шор чуо, a може бити и фртаљ села. Што сам ja јаче дреко, баба ме јаче туко. Наједаред сам помислијо, што се сад у ављију не појави мој дејка, он ме млого воле, пa да каже баби :
-Ta немој тући моје првенче и твог јединца и наследника, он ће нам лозу Карампуљину, тако нам у селу пркосиду, продужити !
Не задуго у ављију се појави дејка, али не биде како сам ja мислијо, већ он вели баби :
-Дери га, дери га, супу му материну, ономад ми у лулу мето љуту фрајлицу, пa сам тако кашљо, да сам мислијо да имам загуш, или не дај боже јектику.
Кад je баба то чуо, почо да ме девета још јаче. Дречим ja тако и штудирам, што неко не прође поред наше капије и не каже баби :
-Што не манеш то дете, зар не видиш да je упалијо цело село, добиће дете фрас.
И заиста у зло доба, поред наше капије наиђе чика Мита Тришин, који je фурт носијо кожни мантил и качкет,било да je лето или зима. Он сваки дан у исто време иде до сеоске буде да купи “Политику”. Ко што сам и мислијо, чика Мита се у пролазу обрати баби :
-Тако, тако, децу треба тући док су мала, кад урасту биће доцкан.
Продужи Мита даље, a баби не треба касти дваред, пa ме поче швићкати камџијом још јаче. Мени не би сад жао што сам пре који дан, том истом Мити, преко целе капије написо :
-Живијо друг Стаљин !
Не знам тачно ко je бијо тај Стаљин, али сам чуо да тако чика Миту зоведу, да je он због тог Стаљина чак и у апс бијо. Причали су људи да je Мита бијо против Тите и да je здраво воло Русе и Стаљина, пa je због тога грдно награјсо. Једаред сам пито бабу, да ли он воле Русе и Стаљина, пa сам опет видо свог бога.
Не задуго, на наш капиџик завири комшиница Перса Срескин, у селу су je звали “радијо - Милева”, a баба je опасно није воло. Вели Перса баби :
-Шта више тучеш тог дерана, цело село ће чути како се дере.
A баба бијо амишан, знао je да ће да биде како Перса каже, пa навали да ме кљешта. И док сам ja тако јецо и дреко, из друге ављије мати и виче баби :
-Змај те кидо, мани већ једаред то дете, ено крмача ти се праси, бегај брзо пo тираца!
И да не би супрасне крмаче, баба би мене још туко. Туко je мене баба за макар зашто и макар шта. Туко ме кад не пада киша, кад се нашика лебаре пa га боле глава, кад га мати нешто наједи и због којешта другог. Копчам ja, било je тако време, тако je морало да биде. Чуо сам ja како неки причу да je “батина из раја изашла” и да “тако деца расту”. Чак сам мислијо, да ће мој парњак Ђока Пицикин, остати мали, јер га никад нису тукли.
Нећу да грешим душу, воло je мене мој баба, дваред ме водијо на вашар и купијо ми кретоша и аранџаде. Први пут ме пољубијо, онако триред у образ, кад сам бијо на вистацију и осто војник. Кандак ме од ондак, више није ни туко.
Једно време сам верово у све те пруче о батинама, док након десетак година нисам поново срео мог пајтоса Ђоку, кога никад нису тукли. Ђоле велик, леп, дебо,за главу већи од мене, a ja наједаред наивно помислијо :
-Колики би тек Ђоле бијо, да су га тукли ?
За разлику од Ђолета, ja и поред онолики батина, осто мали и жгољав, исти мој баба. Тако нешто штудирам :
Мора да су и мог бабу кад je бијо мали, здраво тукли ?!
Готово да je било правило, кад год je мој баба бијо срдит и љут, моја гузица je испаштала, a то није било баш тако ретко.
Сећам се једаред, кад сам се пентро на дуд, да из гњизда извадим кумријина jaja, пa поцепо нове чакшире. A баш тај дан баба бијо здраво љут и видно ђорнут. Е, тада сам фасово камџијом и тако сам здраво дреко, да je цео шор чуо, a може бити и фртаљ села. Што сам ja јаче дреко, баба ме јаче туко. Наједаред сам помислијо, што се сад у ављију не појави мој дејка, он ме млого воле, пa да каже баби :
-Ta немој тући моје првенче и твог јединца и наследника, он ће нам лозу Карампуљину, тако нам у селу пркосиду, продужити !
Не задуго у ављију се појави дејка, али не биде како сам ja мислијо, већ он вели баби :
-Дери га, дери га, супу му материну, ономад ми у лулу мето љуту фрајлицу, пa сам тако кашљо, да сам мислијо да имам загуш, или не дај боже јектику.
Кад je баба то чуо, почо да ме девета још јаче. Дречим ja тако и штудирам, што неко не прође поред наше капије и не каже баби :
-Што не манеш то дете, зар не видиш да je упалијо цело село, добиће дете фрас.
И заиста у зло доба, поред наше капије наиђе чика Мита Тришин, који je фурт носијо кожни мантил и качкет,било да je лето или зима. Он сваки дан у исто време иде до сеоске буде да купи “Политику”. Ко што сам и мислијо, чика Мита се у пролазу обрати баби :
-Тако, тако, децу треба тући док су мала, кад урасту биће доцкан.
Продужи Мита даље, a баби не треба касти дваред, пa ме поче швићкати камџијом још јаче. Мени не би сад жао што сам пре који дан, том истом Мити, преко целе капије написо :
-Живијо друг Стаљин !
Не знам тачно ко je бијо тај Стаљин, али сам чуо да тако чика Миту зоведу, да je он због тог Стаљина чак и у апс бијо. Причали су људи да je Мита бијо против Тите и да je здраво воло Русе и Стаљина, пa je због тога грдно награјсо. Једаред сам пито бабу, да ли он воле Русе и Стаљина, пa сам опет видо свог бога.
Не задуго, на наш капиџик завири комшиница Перса Срескин, у селу су je звали “радијо - Милева”, a баба je опасно није воло. Вели Перса баби :
-Шта више тучеш тог дерана, цело село ће чути како се дере.
A баба бијо амишан, знао je да ће да биде како Перса каже, пa навали да ме кљешта. И док сам ja тако јецо и дреко, из друге ављије мати и виче баби :
-Змај те кидо, мани већ једаред то дете, ено крмача ти се праси, бегај брзо пo тираца!
И да не би супрасне крмаче, баба би мене још туко. Туко je мене баба за макар зашто и макар шта. Туко ме кад не пада киша, кад се нашика лебаре пa га боле глава, кад га мати нешто наједи и због којешта другог. Копчам ja, било je тако време, тако je морало да биде. Чуо сам ja како неки причу да je “батина из раја изашла” и да “тако деца расту”. Чак сам мислијо, да ће мој парњак Ђока Пицикин, остати мали, јер га никад нису тукли.
Нећу да грешим душу, воло je мене мој баба, дваред ме водијо на вашар и купијо ми кретоша и аранџаде. Први пут ме пољубијо, онако триред у образ, кад сам бијо на вистацију и осто војник. Кандак ме од ондак, више није ни туко.
Једно време сам верово у све те пруче о батинама, док након десетак година нисам поново срео мог пајтоса Ђоку, кога никад нису тукли. Ђоле велик, леп, дебо,за главу већи од мене, a ja наједаред наивно помислијо :
-Колики би тек Ђоле бијо, да су га тукли ?
За разлику од Ђолета, ja и поред онолики батина, осто мали и жгољав, исти мој баба. Тако нешто штудирам :
Мора да су и мог бабу кад je бијо мали, здраво тукли ?!