11. децембар 2013.године
ЛОПОВ
Бијо сам мали, баш и не здраво мали, имо сам негди око једанајст година, кад сам оробијо мог бабу. Баба те године ранијо свиње, имо пет комада, нама оставијо три, а две претекле за продају. У село било мало свиња, била суша, рана скупа, па паорима није били исплативо да рану свиње. Знам да се баба фалијо, како има здраво добре свиње, фурт је неког доводијо да виду и да попију по коју. Баба фурт користијо згоду да попије кад неко дође, јел му мати бранила да пије. Није знао баба да попије једну - две, већ сипа и кани догод има у флашу. А кад малко више гуцне, баба бијо замркани недовршен да те бог сачува. Дошли купци да купу свиње, а баба знао да антлује и добро цени своју робу. Сећам се, да им је баба казо, да смо ми заклали једно (а нисмо), пре недељу дана и да је масти било на дно чабра, да је свинче страота божија меснато. Воло баба понекад да слаже, а посебно кад се нацврца. Ту се они погађали, ал баба држо цену, знао да нема свиња. Кобојаги каже, ако вам не одговара, траште на друго место. Ови нешто мудровали и нећкали се и на крај пружили баби руку, утврдили пазар, дали капару и казали да ће сутра да дођу по свиње. Попили за алвалук још по једну и очли. Баба задовољан само тако, испратијо купце на сокак, вратијо се у кујну и у чикмеже од греденца мето новце. Ја сам све то шацово и чеко да сви оду у собу да гледу телевизор, да виду како ће време сутра да биде. Кад сам осто сам у кујну, извуко сам чикмеже и узо малко новаца, мислијо сам, неће они да примету да фали. А новци ми требали, да платим пенџер који сам полупо у школу. Нисам смео да кажем баби шта сам згрешијо, јер би видијо свог бога. Турио сам новце, онолико колико ми разредни казо да донесем, у торбу и без бриге очо да спавам. Ујутро рано, надиго се баба, чујем здраво виче и пцује, упалијо целу ављију. Изађем у форвуз, чујем баба и даље богара и виче: -Ди су новци! Бећар, бројо новце и видијо да фали, а ја мислијо да неће. Мати га смирује и каже, да још једаред преброји. Чујем, баба виче, да је већ триред бројо и да фали. Још је матери казо: -Мора да је онај деран узо - ни име ми није помено, значи да се млого наједијо. Брже боље, загребем ја у собу, покријем се преко главе и правим се да спавам. Тресем се ко прут и чекам, кад ће баба да уђе у собу и да ме згроми. Нисам дуго чеко, чујем : -Устај барабо, лопове, сад ћеш да видиш твог бога, ди су новци?! И даље сам се правијо да спавам, ал врага, баба ме открије и ома камџијом по туру. Почо сам да дречим, ал се нисам одо, да сам узо новце. Швићка ме баба камџијом све јаче, ја све јаче дречим, ал се не одајем. Видијо баба да сам тврд орај, надигне ме из кревета и правац у кочину, тамо ди су оне две свиње за продају. Бијо сам млого свилен, баба то знао, па је зото и тео тамо да ме забрави. Кад сам видијо, да је одно ђаво шалу, почнем да се дерем и молим бабу: -Молим те бабо немој, врнућу ти новце! Пусти ме баба, а ја шта ћу, одем по новце и врнем му. Доцније сам опет, кад се мати вратила с родитељског, награјсо и фасово ко нико. Све би то било у реду и брез батина, да баба није бројо новце од капаре, циција једна. Правијо се важан ко да је неки џандар, а и сам је крао јаја за сладолед, па га дејка здраво туко и у кокошарник затваро!