Крајем 1998.г. дипломате једне западне земље у Београду, са великим интересовањем прате и коментаришу смену начелника СДБ, Ј. Станишића и генерала М. Перишића. О свему овоме редовно су информисали своје министарство (МИП), а у једном од извештаја између осталог наводе:
- Брачни пар Милошевић-Марковић се уплашио ко зна зашто, да неко у Србији планира пуч. Цитирају новинара Славка Ћурувију, верујући његовој “исповести”, да се Милошевић са супругом Миром уплашио да су главни “завереници”: Славко Ћурувија, Момчило Перишић, Јовица Станишић и Милорад Вучелић.
Заиста, “необично друштво”, процењују дипломате и закључују, да је све ово непобитан доказ “параноје на Двору”.
Не може се проценити због чега су изазвали сумњу Ј. Станишић и М. Перишић, али се верује да ће то у СДБ, а још више у војсци, изазвати велико незадовољство. Стиче се утисак да ситуација у Србији полако почиње да кључа, а последице могу бити фаталне по мир. О последицама за народ (Србе) не размишља се много, ипак је ствар овог народа кога жели и хоће да бира или трпи, битно је какве то последице има за околне земље, за регион и за незадовољне народе у Србији: Албанце, Муслимане и Мађаре.
Војни аташе је прикупио све објављене изјаве и реакције у вези смењивања генерала Перишића. На основу прикупљеног материјала констатује, да ова смена није изненађење, јер се то на основу текста у “Времену” и наслућивало. Аташе се прибојава да ће сада у војсци доћи до подела, а војска је за Запад јако битна, због спровођења договора о Косову. Отуда је свако “таласање” у војсци врло забрињавајуће. Процењује се да је ово Милошевићева велика грешка, а сматра се да је “сценариста” свих чистки у Србије, његова супруга Мирјана Марковић. За Запад је ово неочекиван догађај, који збуњује и уводи Србију у немирна времена.
Поједине дипломате сматрају, да је боље да криза у Србији што пре достигне свој врхунац у свим димензијама, јер свако продужавање агоније Милошевића са његовим “султанским” стилом власти, одуговлачи решавање балканских проблема.
Сада је јасно, да са Милошевићем нема стабилизације Балкана, већ улажење из једне у следећу кризу, општи закључак је ових дипломата.
Да ли је “параноја на Двору”једини узрок убиства С. Ћурувије и смена Ј. Станишића и М. Перишића, или је пак неком одговарало да се тзв. “балканско жариште” доведе до усијања, како би се ефикасно разрешило на начин како је то 1999.г. урадила НАТО алијанса?!
Што се Србије и Срба тиче, све опције су и могуће и немогуће. Србима су се немогуће ствари за цивилизовани свет, у не тако давној прошлости, ипак дешавале.
