Почетком 1992.године, након признавања Хрватске и Словеније, дипломатски представници западних земаља у Београду одушевљено изјављују, да се Србија полако, али сигурно своди на “праву меру”.
Наравно, за њих све ово још није готово, али кад буде, онда против Србије нико неће имати ништа, без обзира ко у њој влада. Тада ни Милошевић неће бити од сметње, неће бити ни важно колико ће његов режим бити по вољи Срба. То ће бити искључиво “српска ствар”. Једино ће бити важно понашање према Албанцима и Мађарима, а осталима (?) за сада не.
Важно је да Милошевић не влада Хрватима и Словенцима, а војска ће и њега “појести”. Он ће нестати у унутрашњим српским обрачунима, а Срби нека се у свом лонцу “кувају” како знају и умеју.
За сада тзв. “мађарско питање” треба да причека, јер ће тзв. “албанско питање”, ускоро доћи до врхунца. Срби ће поново упасти у замку и поново ће због своје безкомпромисности изгубити и “четврти рат”. Мора бити “како се тражи”, јесте да је то велики пораз у односу на “мегаломанију”, која је била присутна код Милошевића и Срба, али то Срби морају да схвате и прихвате, кажу дипломате. Ако Срби сами схвате да су поражени, боље је за њих, јер им деценијама неће пасти на памет, да угрожавају своје суседе.
На основу свега онога што је тада изнето, сада се намеће веома важно питање:
Ако сте господо са запада решили тзв. “албанско питање”, бомбардовањем и признавањем независности ове српске јужне покрајине, какав сценариј треба очекивати у решавању тзв. “мађарског питања” тј. питања друге српске покрајине – Војводине?!