Стиго 29. новембар, забелијо први снег, а по Банату почело клање свиња.
Закло Лала четир мангуљице све од по 150 кила. Скупило се у ављију друштво пре сванућа, јер за фруштук мора да биде кожуре и џигерице. У Лалиној ављији све сија од четир ватре упаљене суве сламе, са којом се прљиду свиње. Искре упаљене сламе лете по ављији, а осећа се мирис спржени свињски чекиња. Пера касапин и његови помагачи греју се што ватром, што вареном ракијом. Кад ватра утине, оста четир црне гомиле да се пушу на земљи. Мирис опрљене и печене кожуре шири се по целом комшилуку.
Све је код Лале било организовано и сви су имали своја задужења. Једни су поливали свиње водом, други ножом стругали прљевину, трећи шапуринама прали главе и папке, нико оде није седијо бадава.
Почело је да свањива, а заклане мангуљице се у Лалиној ављији жуту ко дукат. Устају сањива крмељива деца и журу да пољубу у гузицу свињу, како би за узврат добили да глабаду свињски реп. Они мањи тражу по ављији скинуте нагореле папке, да пишкиду у њи, јер се причало , да ондак неће да се упишкиду у кревет?! А највећа дечија радост је била, да дуву у свињски кракарац и бешику, то је било право задовољство, које деца фурт памту.
Газдарица у фуруну испекла лебац, а попушка се пуши и мами својим мирисом. Већ се разданило, касапин почо да љушти кожуру испод стомака свиње, жуту ко лимун и меку ко памук. Соли се још врућа кожура, завија ко цигара и је са фришким лебом. Они што шуриду свиње, не знаду какви је то гушт, јести танку и мекану кожуру опрљену сувом сламом.
Осам свињски полутки је већ опрано и расклаћено и чека на даљу обраду. А у кујни на шпорет од черпића, цврчи црна и бела џигерица и по који комад фришке сланине. Касапин и његови антлогори по прилично повукли варене и ладне лебаре, па сад једу печену џигерицу само пршти. Лала се завуко у комарник, па натегачом из бурета претаче француз, од кога бриду уши и црвену образи. Ваља се после кожуре и џигерице све то залити, црвеним ко крв французом.
Газдарица већ очистила црева за кобасице, опрала и припремила бакрач за чварке, а мајстори онако масни и гарави, не знаду шта је доста, дал вина ил мекане џигерице? Мајстор Пера пожурује своје антлогоре, јер до подне треба да направу још и џеге, беле кобасице, црне кобасице и крвавице. По подне треба да се топи маст и да се цеду чварци. Све то треба брзо урадити, јер увече долазу гости на вечеру. Лала уважен и стојећи домаћин, па позво млого гостију.
На шпорет се већ увелико крчка, црвен и масан паприкаш. Биће довољно паприкаша за госте, а и да се понесе по комшилуку, какав је ред и обичај. У рерну се печу кобасице и месо прошарано сланином. Код комшинице Персе печу се салчићи и крофне. Таман је отопљен последњи бакрач чварака, исцеђено два велика чабра масти, а гости почели да долазиду. Брат брату, дошло је преко двајес гостију, што мушки глава, што жена и деца. Пре вечере служи се лебара и дудара, било је и комовице, ал се она више користила ко лек против грознице и ватре. После вечере, зна се, точи се француз у неконтролисаним количинама. Било је ту још и слатког вина и кракера, за жене и децу. Сви гости код Лале мора да биду сити и напити, ту нема да се шкомрчи и врда.
Очло је ту, да не лажем, скоро полак свиње и неколко метера кобасица, а француза, ко зна колко?
Нешто доцније стиго и рамуникаш Лаза, па се из свег гласа заори : - Четр коња дебела.....
Било је ту млого бећараца и спевавања, а стрефијо се и један мали фелер. Теча Јоца, здраво пргав кад се нашика, пробушијо Лази рамунику јел овај није знао да трефи његову песму: - Сунце жеже, запара је љута...
Залепили некако Лази рамунику, па наставили до зоре, све док се џеге и беле кобасице нису оладиле и могле да густиру. Фруштуковали гости џеге и беле кобасице, па куд који. Здраво млого се код Лале појело и попило ту ноћ, а он баш за све то и немари. Онако шеретски вели:- има се, може се!
Тако је то Лала радијо сваке године, сваког 29. новембра,све док нас није стрефила та “транзиција”. Од тад Лала не може да дође себи и да се офркести.
Нема Лала више мангуљица, почо и он да шури свиње, нема више кожуре, нема француза, а нема више ни гостију. Шта се то одједаред догодило?
Млого забринут и забуњен посто Лала, па се у чуду пита:
- Та шта ћемо да јемо, кад уђемо у ту Јевропу?!
Свако од нас кад пређе одређену старосну границу (50-60 год.), хтео не хтео, почиње да се присећа лепих тренутака из свог детињства и своје ране младости.
За мене је као дечака остао упечатљив догађај, свињокољ и све оно у вези овог лепог традиционалног сеоског обичаја.
По неписаном правилу, сваке године готово у исто време, клале су се свиње, а ми деца смо жељно исчекивали тај тренутак, попут Божића, Ускрса и других сеоских прослава. Клање свиња у мом селу је било више од обичног догађаја, то је био устаљен обичај, то је била фешта.
За сиромашног паора клање две свиње значило је његов успех у животу и раду, његов опстанак и егзистенцију. Они богати са 4-5 закланих свиња, доказивали су свој престиж и богатство.
Све у свему, свињокољ је у Банату, па и шире у Војводини, био дугогодишња традиција и обичај, који се памте и незаборављају. Ја сам кроз говор и радњу покушао да дочарам само једну малу секвенцу, овог некада важног и великог догађаја.