НИЈЕ ЛАКО ПАОР БИТИ
Једног летњег дана осамдесет и неке, звао ме мој баба путем телефона. Ома сам знао, да има нешто да се ради, јер он само ондак зове. За све остале новости тове мати. Само што сам подиго слушалицу, а баба почо да виче, а здраво виче кад дивани телефоном. Није ни проверијо дал сам се ја јавијо ома почо: "Да дођеш да возимо сламу, јавили да ће да се поквари време!" Нисам стиго ништа да му кажем, он ми залупијо слушалицу. Чак није ни казо, ни оно његово на крај разговора "ајд уздравље". Шта ћу, ди ћу, спакујем се па код бабе у село. Почо већ да пада мрак кад сам стиго у село. Мати ме дочекала и спремила ми насуве ваљушке са сиром, које сам здраво воло. Питам је, ди је баба, а она каже: "Змај га кидо, већ је лего и поручијо ти, да ако идеш горе, не заглавиш, јел рано устајете.". Најо сам се ваљушака, па кажем матери: "Идем ја малко да центра, нећу дуго". Мати ме моли: "Немој сине дуго, знаш да овај није читав, ујутро ће да се надигне рано". Знао сам ја то, познаво сам ја добро мог бабу, ал ме вукло нешто да одем до сеоског бирцуза. А у бирцузу моји стари пајтоси и парњаци из основне школе. Млого су се обрадовали кад су ме видили, а и мени било мило што сам набасо на њи. Реч по реч, дивану кикад краја, једна по једна ракија и богме заглависмо ми. Заборавијо ја через чега сам дошо и да ће баба раном зором да се надигне. Келнер почо већ да скупља чаршаве с астала и да прави фајронт. Попијемо за шанк још по једну, па куд који. Видим ја, почело већ да свањива, петлови кукуречу, а и нешто несигурно одам, помислим:" Мора да смо здраво млого попили?" Прилично сам се ушико, ал сам полако отворијо капиџик, да моји невиду кад сам дошо. Ал бадава, капиџик шкрипи, Фицко почо да лаје, а баба у вр ављије, канда је ишо ради себе. Само што сам лего, а мати ме дрма и каже: "Ајде онај усто ко вештац, већ је упалијо трактор". На брзину сам се обуко, сумијо и скочијо у приколицу, јел баба неволе да чека. У приколицу само виле, нема ни стари аљина, ни џак са сламом да се седи. Сео сам некако у приколицу, било ми је мука, тео сам да пијем воде, ал врага, нема ни балона с водом. С копчо сам, да је то баба намерно урадијо, ал нека издржаћу ја већ, до њиве је далеко, малко ћу одремати. Сањив сам, очи ми се склапу у главу ми бучи. Наместим се некако у ћошак приколице и почели санци да ме стижу. Пробуди ме лупа вила у приколицу и јако труцкање. Помислијо сам да је пукла гума, тео сам да вичем баби да стане, ал он нагаријо гас. Од велике прашине невидим га, а од тандркања трактора и скакања приколице по џомбама, ништа се нечује. Приметим да баба тера другим, летњим путом, намерно ми то ради, неће да тера асвалтом, већ ленијом по прашини и труцкашу. Некако смо стигли до њиве, руке су ми утрнуле како сам се држо за странице, провозо ме баба само тако. Сам сам крив, загино сам, а нисам требо, сад трпим све бабине тортуре. Помислијо сам у себи, издржаћу ја, шта је то један воз сламе? Некако сам скочијо с приколица, узо виле и спремијо се да бацам бале. Видим баба нешто чепрка око трактора, има времена, а знам да фурт жури. Намерно све то ради, само да би ми наудијо. Срећа да није било млого сламе, само полак воза, па смо некако кренули кући. Е сад је баба моро да тера асвалтом, да му непадне воз, а ја сам мого лепо да се испружим на сламу. Знао је баба да ћу ја да џоњам, па мало, мало па стане и пита, како стоји воз, као боји се да се не стровали. Издржо ја некако бабину голготу, стигли кући, истоварили воз, ја ома бацијо виле и на бунар. Здраво сам бијо жедан и прашњав. И док смо све то урадили уватило нас касно поподне, жеља ми је била само да се пресвучем и легнем. А мати спремила да јемо паприкаш и крофне, а ја ни да зинем, само да легнем. Баба навалијо на мене да јем, знао бећар да ми је мука. Још узо флашу с ракијом, па ме кани, а мени тек ондак дође мука. Швота се баба па ме пита, дал ћу до бирцуза? Знао сам да се швота и казо сам му да оћу да легнем да спавам. Баба ми каже: "Да није рано да легнеш, кум Јоца казо, да ће да сврне да те види". А кум Јоца кад попије, јектику од њега да добијеш, кад дође незна да оде. Баба му никад не изнесе целу флашу ракије, јел ондак нејде док све не попије. Зло и наопако, сад сам га тек награјсо. Непрође млого времена, ето кум Јоце, већ мириши на ракију. Никад му се баба није тако обрадово, ко сад. Изно настал пуну флашу ракије и три фићока. Намерно ми то ради, намерно сипа и мени, јел зна да ме боле глава. Некако сам наздравијо с кумом, испијо фићок и извино се, да сам уморан и да идем да спавам. А баба шпицлов: "Ди ћеш сад, дошо кум, а ти на спавање, та није те дуго видијо". А кум Јоца ошацово да је флаша пуна, па почо причу од "Кулина бана". Ја се врпољим, зевам, здраво ми било тешко, а баба опет: "Та ниси се валда уморијо, од то мало бала сламе? Велим ти ја куме, да су ови млади мекано замешени". Е, ту је баба потрефијо кум Јоцу, па он почо нашироко да распреда, своју теорију о младима и томе, како је некад било. Фалијо се, како је он бијо спреман момак, од сваког створа. Из кафане је директно ишо на њиву и ето, шта му фали. Ко да је знао, да сам ја зарајто. А баба се само смејуљи и точи му ракију. Штудирам, баш је поган тај мој баба, ал врнућу му кад-тад. Размишљо сам, ништа друго нег, како да врнем баби мило за драго. Једино што ми је падало на памет у том моменту, је да се следећи пут не одазовем бабином позиву. Правићу се луд да нечујем, ко баба кад се прави, кад му иштем новце. Видиће баба шта ће да ради кад му ја недођем, па нек ондак зове кум Јоцу да му помогне. Испразнијо кум Јоца и последњи фићок, па одједаред скочијо и каже: "Како време брзо лети, скоро ће поноћ, дивану нема краја, идемо да полежемо". Од свега што је то вече кум диванијо, једино ми се свидло то, "идемо да полежемо". Мислим да сам то вече заспо, пре нег сам лего, спаво сам ко заклан. А баби још није било доста зафрканције, па на сабајле узо метлу и чисти испод мог пенџера, ал се зафркно, ништа га нисам чуо. Негде око поднева, чујем бабу како каже матери: "Шта, онај бећар из града још чмава?" Нека бабо, помислијо сам, ја ћу да се начмавам и глава ће да ме прође, а ти ћеш да видиш твог Бога, кад дође берба кукуруза, а ја ти недођем. Здраво сам се бијо расрдијо на бабу и мислијо сам да му више недођем, ал кад сам се сетијо, да ће најесен да ми требу новци за регистрацију кола и што-шта друго, ома сам опростијо баби све његове лудорије и пакости. И тако мене мој баба одвико да идем у бирцус за време радње, амишан је он и префриган, та сто ђавола из њега виру!