Отоиче ме звао Баба путем телефона. Неволе баш да дивани преко телефона, ал кад му штогод зафали зове. Малко је тврд на ушима, па здраво виче у слушалицу. Ајд што Баба виче, ал што вичем и ја, ко да смо на сокаку. Оће Баба да кува питије, па зове да пита за рецопис. Каже, ономад бијо у варош, па за иљаду динара купијо " штогод оћеш ". Неволе да пита комшиницу Дану за рецопис, јел ће после по селу да га олајава, како је завезан и ништа нуме. Осто Баба удовац, па се сад у селу сам сналази како зна и уме. Мого је Баба да се жени, ал све мустре тражу да им нешто од капитала препише. Зна он да ни једна неће за њега зато што га воле и што је здраво леп, већ ради капитала. Великом муком је стеко капитал, па сад у све му дирај, ал капитал никако. Неда Баба да се ништа прода док је он жив. Навршијо 80, ал лепо изгледа, је шунке и сланине само пуца. Каже, измето се на његову бабу, која је живила 95 година. Бога ми, Баба је изгледа млого повуко на њу. Питам га, шта има ново у селу, а он ома виче није нико умро, њега је шта је њега. Пцује " све по списку " јел паори нему новаца и како вели " дотерали су цара до дувара ". Ретко му ко сврће, сви скомрчу и грцу, па се затарабили у своју ављију и никуд не мрду. Теча Стеви Баба узајмијо неке новце пре пар година, а овај никако да му врне, па га сад ни он не обилази, валда га срамота. А здраво су се добро живили и уважавали, а сад се сакриву једно од другог, ко да нису својта. Жао Баби због свега овог, млого воле течу, ал новце још волије. И тако смо се ми диванили добри полак сата, а мени одједаред падне на памет да га приупитам, дал је добијо новце за аренду? А Баба се прави да не чује, па каже да је добро, да има добар апетит, таки да би ждребе мого да поје. Покушо ја наново да га питам за новце, а он ми вели: " Ајд у здравље, дивану никад краја ". Лупијо ми Баба слушалицу, а нисам ни стиго да му кажем, како се праву питије. Таки ти је мој Баба, кад му споменеш новце, ома нечује и нема времена за диван. Фурт прича, да он ништа у гроб неће однети, да се стрпимо док он не склопи очи, а још кад каже: " Ко ми пружи последњу чашу воде, тај ће све да наследи ", ја се сав најежим. Нек је мој Баба жив и здрав, нек живи и 100 година, ал не мора да је тако тврдоглав. Сви би га још волијали, кад би се за живота одреко дела капитала. Докле више да шпара, ако до сад није довољно стеко, неће ни од сад. А добро зна да је криза, да се тешко живи, да није тако не би фурт пцово и власт и државу. Ми му нећемо замерити, што за живота није више стеко. Једно сам готово сигуран, неће се мој Баба скоро латити телефона, све док не заборави шта сам га оно пито, а памћење га за разлику од слуха још увек добро служи.
Ето, зашто мој Баба без преке потребе, не воле да дивани преко телефона!