Почетком 90-тих година прошлог века, неки западни политичари (дипломате) су тврдили, да је Србија сама изабрала изолацију и да мора да поднесе цену тога. Нажалост, цену тога трпи и српски народ, који је изабрао и трпи такву власт.
Јединствена оцена на Западу је била, да је Слободан Милошевић највећи извор конфронтације у СФРЈ и да је управо он, својом политиком највише допринео стварању словеначког и хрватског сепаратизма. Његова политика не припада Европи, већ је то по њима некакво “азијско надмудривање”.
Све више постаје јасно, да Словенија па и Хрватска, не могу опстати заједно у једној држави са Србијом. Србија ће по свему судећи остати сама, напуштена од свих и имаће огромне проблеме са Албанцима. Ипак, изгледа да “дефект” није само у Милошевићу, мада је у њему највећи, већ и у самом српском народу. Научен да је велик, страдалачки, митолошки народ, са историјом какву нико нема, са врло искључивом традицијом и црквом, српски народ ће у савременом свету само наилазити на зид. Српски народ се мора задовољити са оним што јесте, а не са оним што мисли да јесте. То је један мали народ коме недостаје мудрости, који има бурну прошлост, трагичан због сопствених подела, коме је највећа несрећа долазила од лоших вођа и њихових послушника. Народ у којем се не цени квалитет, већ полтронство, не припада Европи, већ Балкану. Србима треба помоћи, пошто ће угрожавати мир у овом делу света, не због њих самих, већ због других око њих.
Након свега што су тада говорили о нама, сада 2008. године се намећу нека врло важна питања:
1. Господо са Запада, да ли ће Срби зарад уласка у ту Вашу Европску унију, морати поред свега осталог, да се одрекну и своје историје, традиције и цркве?
2. Да ли је уопште могуће срушити тај Ваш зид, којим одвајате Балкан од Европе?
3. Није ли највећи проблем Србима управо тај, што су Срби тј. православци?!