ШКРТИЦА
Нисам нешто бијо код новаца и поред силних чекова и кредита, фурт ми нешто усфали. Нема од кога да иштем, јел све које знам, шкомрчу с новцимо ко и ја. Шта ћу, ди ћу, ајд код бабе у село. Баба фурт има новаца, ал је здраво шкрт и што оно кажу, "има змију у џепу". Скупим куражи и наумим да "посетим" старог бабу. Ко да је знао што сам дошо, баба сав нешто најежен и бесан, ко да се није обрадово што сам дошо. Питам га, како је и јел здрав, а он ми одбруси: "Неваља"! Питам га, јел га боле нешто, јел ишо код доктора и дал има апетит? Опцује он доктора, каже да га ништа не боле, а апетит има, мого би теле да поје. Свог ме забунијо, немогу да скопчам, шта га то стрефило. Некако се саберем, па га питам: "Па шта то ондак бабо неваља"? Мрнља он нешто себи у браду, једва сам с копчо шта каже. Вели, да га снашло нешто, још горе од тешке болести и немаштине. Забезекнуто сам га посматро и чеко да ми повери, шта га то страшно спопало. Погледо ме, па ми одбруси: "Шта гледиш, ко теле?! Старост, 85 година, ето шта је! Би ми малко лакше, па покушам да "утешим" бабу: "Важно је да си ти нама жив и здрав бабо! А баба уместо да "смекша", поста још жешћи: "Жив и здрав, диваниш макар шта, ал докле?! А ти ко дошо да видиш "убогог" бабу, ко да је незнам шта тебе сврби? Све си списко, празан ти буђелар, па сад дошо да видиш бабу, та немој ми касти. Ја, у црну земљу да пропаднем, ал шта ћу, притисла невоља. Почо баба да ми декламује, по ко зна који пут, његову животну причу. Те како је почо од мали ногу да ради, како је рано осто брез оца, па кућа пала на његова нејака леђа, како је млого радијо и шпаро и све створијо са своји 10 прстију. Сав се зацрвенијо, па почо да виче: "Државу сте упропастили, све спискали, а овај твој, 30 година натуко у задњицу и још штудира. Лепо си га васпито, ноћу фландрује и ждере, а после чмава цели боговетни дан. Ја, кад сам бијо његови година, ти си имо 10 година, а он још немисли да се жени, све сами гилиптери и ђилкоши! А шта се ја ждерем и вама диваним, док вам недам новце, ви се ту пренемажете и климате главом, а чим залупите капиџик, терате по своме." Поново сам саслушо бабину "тужну причу", коју сам већ одавно знао наизуст. Понизно му кажем каква је ситуација, да ми још само сад помогне, да "станем на ноге", па ако биде требало, ћу да му врнем новце. Насмејо се мој баба до суза, јер каже, да сам му исто то казо прошли пут, кад сам иско новце. И ја се кисело насмејем и кренем за бабом у стражњу собу. Застао је, мрко ме погледо и претећи казо: "Стани, ди си крено?! Само још фали да видиш ди држим новце, па да и ја бидем ко ти, го ко пиштољ". Послушо сам бабу и чеко да изађе. Кад је изашо, пружијо ми пар новчаница и припретијо: "На, ово је последњи пут да ти дајем, через тога немој више да ми долазиш"! То ми је и прошли пут казо, па се надам да неће да држи до речи. Срамота ме жива појела, ал шта ћу кад је баба циција и не разуме да је свугди криза. Незнам само, шта толико шпара и чува те новце, ко да ће да живи 100 година? Мада, ко зна, ако се измете на његовог деда Миту, који је како причу, склопијо очи у 99-тој, ондак може бити да баба дочека 100-ту. Нека живи мој баба, ал нек "одреши малко кесу" и помогне ми, бар док је ова криза. Па неће валда те новце, а незнам ни колко има, да носи нонај свет?!