Сећам се, једног летњег дана падала je киша, a ja и мој баба седимо у ањфор, пијуцкамо лебару и диванимо. Ja сам се баш тог лета вратијо из војске са чином десетара,a je баба бијо здраво поносан на мене. Диванимо ми тако, a мени на једаред падне на памет да приупитам бабу, зашто je Мита Тришин из нашег села, за време ИБ - a заглавијо на Голи оток скоро две године ? Баба се малко замисли, суну до врха чашицу и попи je одједаред. Осврно се два - три пута наоколо, да провери да неко можда не прислушкује, пa поче тихо да прича: -Мита je у оно време радијо за Русе и Стаљина, растуро je и чито пропагандни материјал, који je из Румуније, Тамишом, долазијо у нашу земљу. Митаје бијо алас пa je бијо таман за те ствари.
Ja сам чуо да неки људи причу, да je Мита бијо неписмен, a да je тим папиром што je нашо на Тамишу, завијо цигаре. Каже, да je бијо фин папир, a њега било жао да га уништи. Баба онако замишљен, испи још једну чашицу na настави : -Е, баш ту и јесте фалинка. Мита није знао да чита, пa je кроз село носијо те летке, да му растумачу садржај. Носијо je он то код учитеља, натароша, a на крају и код попе Живанка. Да je знао да чита, лепо би прочито и ома уништијо материјал, a не да га шири пo селу и још да њиме завија цигаре. Видим ja да се баба некако “отворијо”, пa наставим да га испитујем. Питам ja бабу, дал се зна ко je Миту пријавијо ?
После краћег ћутања и размишљања, баба вели да je сигуран да je Миту пријавијо попа Живанко. Ово сазнање ме тргну, пa питам бабу, како то кад je Мита бијо здраво добар са попом и попадијом Мицом, a бијо je у црквени хор и звонар у цркви ? Баба потврдно климну главом пa продужи, да je Мита осим што je звонијо и пево у цркви, још и швиндлово са попадијом Мицом, a попа je сумњо да ту нешто има.
Прича се, да и je попа Живанко затеко како заједно звониду, пa му било здраво непријатно. Било како било, Мита “одзвони” две године на Голом Отоку. Почнем ja ту да сажаљевам Миту, кад ме баба строго погледа, удари шаком у астал и повишеним гласом каже, да je Мита добро прошо. Да je Мита то урадијо Стаљину, бијо би ома стрељан. Овако, треба да биде захвалан другу Тити и Партији што je жив и што je посто човек од угледа !
A како je то Мита посто човек од угледа и поштовања ? Научијо Мита тамо да чита и пише, обријо бркове, престо да пуши, a кад je изашо са робије посто члан Партије. Ко члан Партије, Мита посто општински фендераш, a бијо je у једном мандату и срески одборник. Кад je Мита бијо фендераш, сви су паори плаћали порез, јер код њега je било строго оно “ни пo баби ни no стричевима”. Кружи прича, да je Мита фендово рођеног оца и брата.
A шта би Мита бијо да није бијо на том Отоку и тамо како кажу, ревидиро? Поставља баба питање и ома одговара: И даље не би знао да чита и пише, не би имо тако важно намештење и пензију, осто би звонар и појац, a попа би и даље сумњо у њега и попадију. Воло би и даље Стаљина, кога су се и Руси курталисали.
Видим да се баба расрдијо, да му je доста и Мите и Стаљина, пa окренем на нешто друго : -Добро бабо, пусти Миту, њега баш брига, он сад ужива у пензији, a наш дејка Бог да му душу прости, такође заглави у апс, не научи ни да чита ни да пише, a ни пензију није остваријо ?! Баба ме забезекнуто погледа, сручи у гушу још једну лебару пa вели : -Е, код дејке je друга прича. Он je бијо здраво пргав и незгодан човек. Оно за време откупа, сакријо дејка два џака жита на таван, неко га пријавијо, a дошли они у кожним капутима. Чупали они дејки бркове, a он тврд ко камен, ни реч да прозбори. Ипак, пронашли они и однели жито, a дејка осто почупани бркова, да пцује државу и Титу. Због поганог језика, одлежо дејка годину дана.
Ућуто се после овог нешто баба, гледа празну флашу, видим да je здраво бесан. После сам сазно да баба није бесан пгго je дејка бијо у апс, већ што тамо ништа није научијо. Осто дејка и даље неписмен, a сад пцује све редом и брука фамилију. Баба нервозно мане руком, видим да му и дејке доста и да не жели више да дивани о томе. Слушо сам пo селу, да je због дејкине ћуди и мој баба имо кубуре, ал додуше, није заглавијо у апс. Пошто je баба прилично повуко, покушо сам да га још нешто питам : -Како то бабо да ти ниси награјсо и заглавијо у апс ? Баба нагло скочи са столице, погледа у небо и промрмља: Ау, већ je доцкзн, морам да намирим марву. Лаганим и несигурним кораком изађе из ањфора и оде у ављију, a ja осто сам са празном флашом на асталу и без одговора. Нисам ja баби тек тако поставијо то питање, одавно се у селу шушка, да je мој баба нешто петљо са УДБ-ом ?! Сад ми одједаред би жао бабе јер сам укопчо, да je баби срамота да дивани како je бијо “цинкарош”. Можда то није истина, можда су то само гласине, то зна само мој баба. Можда ће следећи пут кад налије главину, баба баш о томе тети да дивани?