Пожелео Мићко да аванзује у Ресору државне безбедности (РДБ).
Дојадило му да се бави периферним стварима, оперативном техником, аналитиком и сличним пословима. Оперативац није био, па нема смисла да то буде сад, у поодмаклим годинама. Пошто је у Начелству РДБ имао добре рођачко-пријатељске везе, кад су РДБ-ом владала два полицијска генерала, Рале и Ниџа, пожели Мићко, ни мање ни више, већ да буде начелник неког Центра РДБ, али ту негде близу, на домак Београду.
Предложи теча Ниџи, жељу да буде начелник Центра РДБ у Панчеву. Дакле, близу је, а Центар није велик, па Мићко може да се кали на функцији начелника. Није битно што Мићко нема оперативног искуства, што не познаје средину и људе у овом крају, важно је да је послушан и да је члан једне од две партије СПС-ЈУЛ. Научиће Мићко да начелникује, само треба пажљиво да слуша савете и инструкције тзв. “бањичког колегијума” тј. Начелства. А Мићко првокласни материјал за “клесање” будућег начелника. Плашљив, послушан, па као добар студент, седи у првој клупи и стално нешто запиткује професора. Не би теча могао много да помогне Мићку, да он није био добар и послушан ђак.
Наравно, на функцији начелника Мићко ради оно што зна, слуша туђе разговоре, коригује их, преноси на папир и директно носи течи на “брду”(Бањици). Сад су код Мићка и оперативци манипуланти. Ко је знао боље да “манипулише”, тај је Мићку био дражи и бољи. Те “манипулаторе” Мићко награђује, коришћењем службених аутомобила у приватне сврхе. Сад је Мићку већ лакше, око себе има пар полтрона и може да крене у обрачун са “непослушним” оперативцима. У тој хајци и лову, а Мићко је био страствени ловац, привремено га омело НАТО бомбардовање.
Заборави сад Мићко све, гледа само како своју главу да сачува. На знак сирене, главом без обзира, лети Мићко са трећег спрата у подрум. Предострожности ради, опскрбио се и опасао са две гас маске, за остале га није брига. Али у Мићка велики страх, а и проценио је да подрум није баш сигуран од евентуалног бомбардовања. Одлучи, сам или уз сугестију “одозго”, да брже боље измести Центар на сигурније место. Преко ноћи ДБ-овци кукавички напустише град, побегоше главом без обзира на двадесет километара удаљену свињску фарму.
Утече ДБ-овци први из града, оставише жене и децу да се сналазе како знају и умеју. Жене морају да поштују тзв. “радну обавезу”, а они који треба да штите уставни поредак, крију се све са свињама 20 км. од града.
А Мићко дете из града, није научио на свиње, смрад,буве и све оно што иде уз фарму. Онако нежном и свиленом било му је јако тешко, али страх у њему надвладала је и смрад и буве и спавање на поду. Тек је Мићко мислио да је утекао НАТО-у, адаптирао се свим мирисима, кад неко рече, да су у хангару крај његове базе, дислоцирани тенкови. Зло и наопако, “унередио” се Мићко , па не зна ни где ће ни шта ће. Уствари знао је, да што пре и што даље треба да побегне од тенкова, који су просто мамили НАТО авионе.
Уз помоћ неких “симпатизера” Службе, Мићко смести свој “ратни штаб” и “љуту” оперативу у просторије једне Основне школе. Чудили се мештани, смејала се деца, шта ови људи (чике) овде раде , без оружја и униформи. Чудио се и део разумне оперативе и питао се, шта то начелник Мићко и његов “ратни штаб”, смерају?
Након пар дана проведених у “изгнанству”, нађе се неко паметан да каже Мићку, да он није требало да бежи из града, већ само да се дислоцира из зграде СУП-а!
Требао је да у граду прилагоди рад Центра, новонасталој ситуацији.
Враћа се Мићко са својим “Солунцима” назад у град и на новој локацији. Непријатељу је заварао траг, сачувао оперативу од шуге и других заразних болести, па је коначно могао да настави рад у ратним условима, у пуном саставу , без губитака. Окуражио се мало Мићко, па сад почео да тренира строгоћу и наставио започето, обрачун са непослушним оперативцима. Неко му рече, да су ратни услови, и да он има широка овлашћења. У складу са таквим овлашћењима почео Мићко немилице да кажњава, а бога ми и да омаловажава “неподобне”. Не дозвољава Мићко да његовог “Вођу”, нико учи шта треба да ради, а “Вођа” је баш због тога, у проблемима до гуше.
Заврши се и то бесмислено бомбардовање. Мићко подноси теча Ниџи ратни извештај и жали се на појединце, који су опструисали његов ратни план. Мићко открио непријатеље у сопственим редовима! Са “брда” стиже подршка и зелено светло, да се Мићко свим расположивим средствима супротстави непријатељу.
Наравно, не може Мићко сам против “жилавог” непријатеља, па он ту несебично ангажује своје “јуришнике” (манипулаторе).
Манипулисали они тако, па изманипулисали и склепали за течу некакву информацију о непријатељској делатности двојце оперативаца. Кад ове докрајчи, остали ће бити мирни ко бубице, закључује Мићко. Невешт био Мићко, па и његови помагачи, склепали извештај, који теча није могао да “дешифрује” уз помоћ водећих експерата у РДБ. Пошто теча није могао да одгонетне у чему је непријатељска делатност двојце оперативаца, а није желео да разочара Мићка и његове сателите, наврат нанос, распоређује оперативце у Београд. Нашао теча решење, да сви буду задовољни? Оперативци задовољни што су само набеђени непријатељи и што су се спасли Мићка и његових полтрона. Опет Мићко задовољан, јер је најурио “кртице” из својих редова.
Коначно су Мићку биле одрешене руке, сад је могао мирно и безбрижно да “начелникује”. За изузетне заслуге током НАТО бомбардовања и успешног откривања и пресецања непријатељске делатности у сопственим редовима, Мићко бива награђен и постављен за начелника једне престижне Управе РДБ у Београду. Остварио је Мићко свој сан, да и он буде начелник неке Управе у Београду.
Убрзо потом десио се фамозни 5. октобар 2000. године, или боље речено, догодио се народ. А Мићко у великом страху, за губитком тек стечене функције, нарењује оперативи, “пушке на готовс и метак у цеви”! Шалио се мало Мићко, вероватно је хтео да изиграва Дон Кихота? Ако се исти тог дана није шалио, онда је он луд и зрео за посматрање.
Чак су и контравезни Легија и његова јединица схватили, да се сопственом народу у оноликом броју, ништа не може, па су отказали послушност и “Вођи” и Ралету и Ниџи.
После пар дана, смириле се некако страсти, руководство РДБ, а међу њима и Мићко, изађоше из својих јазбина и настављају по старом, као да се ништа није догодило. Разним мешетарењима и кадровским комбинаторикама и заврзламама, врх РДБ настоји да сачува своје кадрове и у томе у највећој мери и успева. Ту негде на високом положају опста и Мићко, све до пензионисања. И, потврдило се оно:
- Све је исто, само Њега нема !
Високом (огромном) пензијом за наше услове, Мићко је опет награђен за све оно што је чинио и што је намеравао да чини. Као и многи бивши начелници ДБ-а и Мићко се сигурно није “помирио” и одао пензионерским активностима, већ се бави још неком “уносном” делатношћу?!
Свакако је занимљиво и није на одмет, да неко надлежан и обавештен провери:
- Чиме се то сада баве бивши начелници ДБ-а ?!
Можда то могу да ураде два Мићкова “јуришника” , Жућко и Трајче, који су сада на значајним и високим положајима у БИА ?