Да су западни медији, западна дипломатија и политика, нападали и критиковали Слободана Милошевића и његову политику из свих могућих и немогућих оруђа, свима нам је добро познато. А да су остали лидери српских политичких странака “торпедовани” од стране истих и поред љубазних и куртоазних позива на пријеме и коктеле, покушаћемо да презентујемо кроз десетогодишњу (1989.- 1999.г.) ретроспективу напада и критика западних представника, на српску политичку елиту – опозицију.
1989.године у Удружењу књижевника Србије одржана је трибина о тзв. “србофобији”. Наведена трибина пропраћена је од стране западних дипломата следећим коментаром:
- Добро је да се интелигенција у Србији отворено супротставља Милошевићу и да је дошао крај њеног ћутања. Међутим, превише се кука над судбином Срба, како у прошлости, тако и сада.
Исте те године (1989.г.) амерички Конзул у Београду, Рајансон изјављује:
- Срби су фашисти који не поштују права других и хоће да доминирају Југославијом, а ако им то не успе, хоће да је униште.
Пред парламентарне изборе у Србији крајем 1990.г. западни медији и дипломате, највеће шансе дају Вуку Драшковићу (СПО), иако нису како кажу, одушевљени његовим програмом. За лидера СПО В. Драшковића кажу, да је непредвидив и сувише поносан, он је по њима “прави национално убеђен Србин”, док је С. Милошевић само подилазио национу из личних интереса, па национално није толико опасан, колико Вук Драшковић.
Маја месеца 1991.г. један западни дипломата се жали, како је веома тешко код Срба наћи одговарајућег партнера за разговор. Каже, да се унапред може знати шта ће се чути и да сви говоре готово исто. За њега су српски опозиционари исти као и Милошевић, ако не и гори. За Милошевића се барем зна какву политику води, док би опозиција донела само привремену неизвесност.
- Ако би којим случајем и Вук Драшковић дошао на власт у Србији, и он би изазвао рат, каже овај дипломата.
1992. године Запад оштро критикује став Драгољуба Мићуновића, јер он “и прихвата и неприхвата” Венсов план. Тако да га могу подржати “и једни и други”, a то је најопаснији политичар, опаснији од Милошевића. Мићуновић није на власти и не воли толико власт, да би био спреман на компромис, а пошто није на власти не може је ни изгубити.
Једна мешовита опозициона делегација (ДС и СПО) је 1992. године посетила СР Немачку. Ево како су њени дипломатски представници из Београда, обавестили своју централу о тој делегацији:
- Овим политичарима не треба попустити, пошто су они можда и гори од владајуће партије (СПС). Они остављају добар утисак само зато што нису из Милошевићевог табора, али су националисти и пред светом штите боље српске интересе, а тиме могу и да обману свет, да у Србији има и другачијих струјања.
Након разговора са В. Драшковићем један дипломата каже, да је он “духовит и симпатичан”, али да није за политичара. Драшковић је по истом, националан, емотиван, инпулсиван, човек заноса а не реалности, а све то није својствено добром политичару. Исти дипломата за Д. Мићуновића каже, да је неодлучан, преопрезан, а да одлуке доноси касно и половично. Добрици Ћосићу замера што је велики националиста, као и учешће у креирању и изради “Меморандума”, који се сматра као српски “прагрех”.
- Опозиција у Србији је превише национална и православна, она не схвата шта су норме европске цивилизације, закључује овај дипломата.
Немачки политичар, Петер Глотз, августа месеца 1993.г. враћа се из Србије веома разочаран. Каже да су га сви саговорници разочарали, како они из владајуће странке, тако и они из опозиције. Констатује, да опозиција у Србији није “права”, она је националистичка, несложна и није се јасно дистанцирала од рата.
Почетком 1995.г. запажа се и истиче, велики успон Демократске странке (ДС) и њеног лидера Зорана Ђинђића, кога су западне Амбасаде до сада игнорисале, сматрајући да је и његова политика националистичка.
Августа месеца 1996.г. имамо један коментар који гласи:
- Западу тренутно не одговара пад Милошевића, док се не доврши посао око Босне и у опште мира. Драшковић, Ђинђић или Коштуница у овом тренутку не би били у стању да контролишу војску, полицију, медије и тајну полицију.
Уочи избора 1997.г. констатује се, да опозиција у Србији нема јасан, или објављен концепт о Косову, Хагу, мањинама, економији, а то је већ давно морало бити презентовано јавности. В. Драшковићу се оштро замера, што у предизборној кампањи изјављује, да је обезбедио помоћ Запада, да ће кредити “тећи” Србијом, као и националистички тонови и играње на националну карту.
Одлука В. Драшковића (СПО) да 1999.г. уђе у савезну владу, наишла је на жестоку критику и осуду западних дописника и дипломата:
- Ово је велика компромитација за СПО, односно наставак исте, а за власт покушај исказивања своје ширине. Али, В. Драшковић је “погрешан коњ за трку”, јер он према Западу нема више ни протоколарних контаката, нити угледа. Његов став према Косову, пун реторике и демагогије, спустио га је са пиједестала конструктивног саговорника. Његов непотизам и његова власт у Београду, показала се неефикасном и невизионарском. Његова партија (СПО) је он, као што је то случај код С. Милошевића.
На основу свега изнетог, дајем себи за право да закључим, да у Србији до 1999.г. није било политичара “по вољи и укусу” Запада, јер су сви они били “превише национални и православни”.
Пошто већина ових политичких лидера и данас егзистира на политичкој позорници Србије, намеће ми се питање, да ли су они можда данас “по укусу” Запада, или су за њих и даље неприхватљиви?