У бившој Југославији (СФРЈ) није био познат процентуални однос између верских заједница, пошто је црквама било забрањено да врше испитивања, а власти то од рата (1945.г.) нису чиниле.
Према неким проценама, православље је чинило више од половине (50%) становништва Југославије и то је национална вера, док су католичанство и ислам ненационалног карактера. Отуда вредности Српске православне цркве (СПЦ) представљају, националне вредности не само за вернике, већ и за оне неверујуће (атеисте). СПЦ је стуб националне културе, историје и традиције. Њене вредности и симболи, а и личности су од огромног значаја за сваког Србина. Патријарх Павле је постао национална институција због своје честитости, толеранције, мудрости и старости.
Када су српски комунисти у прошлости хтели или морали да доказују своју анационалност, онда су кињили и блатили своју цркву, а када су држали до свог националног идентитета, били су далеко толерентнији према истој.
Да ли је могуће да сада у XXI веку некоме смета СПЦ и њен Патријарх Павле, који се свесрдно залажу за очување Косова и Метохије, опстанак српског живља и очување српских цркава и манастира у овој јужној српској покрајини?
Шта то желе поједини тзв. “реформатори”, самозвани црквени аналитичари и поједине похлепне Владике? Да ли то они можда желе да мењају нашу цркву? Е, да би то учинили господо, мора да мењате цео српски народ, а то вам он свакако неће дозволити! Ваше “наручене” реформе неће проћи у Србији, српском народу и српској цркви!
Боже, помози им да схвате да су у заблуди и на погрешном путу, па звао се он и “пут у Европу”.
