ШВАЛЕР
Ономад се мој баба здраво посвађо са комшиницом Персом. Додуше, моји нису баш у добрим односима са комшиницом Персом. Недиваниду већ две године, од како је наш Фицко удавијо Перси две кокошке. Ја сам мислијо, да је Фицко опет направијо белај, опет, фурт га држимо завезаног, није он мого ништа да забрља. Размишљам, шта је то тако наједило мог бабу, да се закачи са комшиницом Персом? Сетим се, да су ономад мајка и мати здраво викале на бабу, а дејка је само мудро ћуто и суко бркове. Копка ме, шта се то стрефило, а несмем да питам, јер ћу да награјсам и фасујем, а жао ми што сви вичу на бабу. После сам од моји ортака чуо, шта се по селу прича за мог бабу. А, причу је разгласила, ко би други, нег комшиница Перса.
Ево, шта је то стрефило мог бабу, па га сад цело село олајава. Пре пар дана, удовица Јуца била код нас и питала бабу, да јој прода једну приколицу шапурина, кад окруни кукуруз. Моји нису нешто били при новцима, па су морали да окруну пар метери кукуруза. Да шапурине не би покисле, а и сметале су у ављији, баба ома закачи приколицу и одвуче Јуци шапурине. А, Јуца била мало на гласу, остала млада удовица, па се малко комотније понашала. У селу причу, да фурт иде у бању, а ништа јој нефали, чак је једаред била и на море. А њен покојни човек, чика Јоца, бијо здраво нараван, чак смо били и нека својта. Баба је чика Јоцу млого готивијо и воло. Има добри петнајст година како је сирома умро. Јуца лепа и млада остала удовица, нисе више удавала. Наследила је чика Јоцину пензију, коју је он стеко, као тракториста у сеоску задругу. Волела је Јуца да кокетира и помало швиндлује, па се по селу свашта причало о њој. А она слободна жена, баш није пуно марила за све те приче. И да недужим причу, баба одвуче и истовори на сред ављије Јуци шапурине, а ова га покани кафом. Баба баш нешто није воло да пије кафу, ал се надо да ће га Јуца поканити и ракијом, коју је млого волијо од кафе. Тако и би. Уз кафу Јуца покани бабу и фићоком ракије, коју баба никад није одбијо. И тако они уз кафу и ракијицу диванили, кад одједаред, неко лупа на капиџик. Јуца подметла на капиџик неки пањ, јер брава није радила, да на сокак не изађу кере. Имала јуца две здраво уљаве кере, па се бојала да неког не изуједу. „Змај те кидо, што тако лупаш, развалићеш ми капиџик“, каже Јуца и оде да га отвори. Склони Јуца пањ, отвори капиџик, кад тамо, њена другарица Перса, наша комшиница. Спази Перса бабу како седи у веранду и густира кафу, и каже Јуци, да је у пролазу и да здраво жури, те да ће навратити касније. Баба бијо леђима окренут, па није видијо ко је на капиџику. Кад је чуо да је то била Перса, сручи у гушу ракију и скочи ко опарен. Знао је баба , да ће Перса сад по селу да трабуња свашта, биће и шта јесте и шта није. Да зло буде веће, трактор стар, па никако да упали, а баба се сав ознојо, што од Персе, што од дудоваче. Бога ми, задржо се мој баба код Јуце, добри два сата, ако не и више. Можда би он седијо и више, да није наишла Перса, јер уз добру дудовачу, дивану никад краја. Дошо баба кући сав бесан и видно ђорнут. Мати и мајка ко зоиље навалиле на њега, те ди си досад, те што си се толко задржо? Баба бесан, само ћути и мудрује. Наравно, Перса је ома по селу разгласила, како се мој баба швалера са Јуцом. Село мало, све се брзо прочује, па и овај бабин белај. У зло доба, ове гласине стигну и до моји, зло и наопако. Сви се деру и пцују бабу, а он се сирома невешто брани, да га Перса мрзи и да га набедила да се швалера. Мајка и мати су толко викале на бабу, да је он наједаред казо, да ће да узме штрањку и да се обеси на таван. А мајка брезобразна каже: „ И треба да се обесиш несрећо, сви нам се у селу швоту због тебе“! И тако то траје већ данима, сви ћуту и недиваниду са бабом, само дејка проговори с њим по коју. Сирома баба, сав се усуко, слабо и је, нигди нејде. Мени жао бабе, па све контам, како да му помогнем и да га утешим. Сетијо сам се, да сам једаред пито дејку: „Шта је то швалер“? То сам га пито, зарад тога, што се у селу причало, да је дејка у младости бијо бећар и швалер. Сећам се, да ми је дејка ондак казо: „Боље је да бидеш швалер, нег шоња“! Нисам га баш разумо, ал сам му верово, јер је мој дејка бијо амишан човек. Ко за инат, никако да се у селу стрефи нешто ново, па да о том причу, да се једаред већ окану мог бабе. Мени и даље здраво жао мог бабе. Искористим ја прилику, кад сам бијо у ављију сам са бабом и кажем му: „Бабо, немој да се секираш, и ја кад урастим ћу да бидем швалер, ко ти и дејка, боље да бидем то, нег шоња“. Баба ме забезекнуто погледа и без речи оде да подмири стоку. Нешто нисам сигуран, да сам утешијо мог бабу, ал сам му бар казо, да ћу и ја да се изметем на њега и дејку, а фурт је говоријо, да би воло, да бидем на њега!
Ево, шта је то стрефило мог бабу, па га сад цело село олајава. Пре пар дана, удовица Јуца била код нас и питала бабу, да јој прода једну приколицу шапурина, кад окруни кукуруз. Моји нису нешто били при новцима, па су морали да окруну пар метери кукуруза. Да шапурине не би покисле, а и сметале су у ављији, баба ома закачи приколицу и одвуче Јуци шапурине. А, Јуца била мало на гласу, остала млада удовица, па се малко комотније понашала. У селу причу, да фурт иде у бању, а ништа јој нефали, чак је једаред била и на море. А њен покојни човек, чика Јоца, бијо здраво нараван, чак смо били и нека својта. Баба је чика Јоцу млого готивијо и воло. Има добри петнајст година како је сирома умро. Јуца лепа и млада остала удовица, нисе више удавала. Наследила је чика Јоцину пензију, коју је он стеко, као тракториста у сеоску задругу. Волела је Јуца да кокетира и помало швиндлује, па се по селу свашта причало о њој. А она слободна жена, баш није пуно марила за све те приче. И да недужим причу, баба одвуче и истовори на сред ављије Јуци шапурине, а ова га покани кафом. Баба баш нешто није воло да пије кафу, ал се надо да ће га Јуца поканити и ракијом, коју је млого волијо од кафе. Тако и би. Уз кафу Јуца покани бабу и фићоком ракије, коју баба никад није одбијо. И тако они уз кафу и ракијицу диванили, кад одједаред, неко лупа на капиџик. Јуца подметла на капиџик неки пањ, јер брава није радила, да на сокак не изађу кере. Имала јуца две здраво уљаве кере, па се бојала да неког не изуједу. „Змај те кидо, што тако лупаш, развалићеш ми капиџик“, каже Јуца и оде да га отвори. Склони Јуца пањ, отвори капиџик, кад тамо, њена другарица Перса, наша комшиница. Спази Перса бабу како седи у веранду и густира кафу, и каже Јуци, да је у пролазу и да здраво жури, те да ће навратити касније. Баба бијо леђима окренут, па није видијо ко је на капиџику. Кад је чуо да је то била Перса, сручи у гушу ракију и скочи ко опарен. Знао је баба , да ће Перса сад по селу да трабуња свашта, биће и шта јесте и шта није. Да зло буде веће, трактор стар, па никако да упали, а баба се сав ознојо, што од Персе, што од дудоваче. Бога ми, задржо се мој баба код Јуце, добри два сата, ако не и више. Можда би он седијо и више, да није наишла Перса, јер уз добру дудовачу, дивану никад краја. Дошо баба кући сав бесан и видно ђорнут. Мати и мајка ко зоиље навалиле на њега, те ди си досад, те што си се толко задржо? Баба бесан, само ћути и мудрује. Наравно, Перса је ома по селу разгласила, како се мој баба швалера са Јуцом. Село мало, све се брзо прочује, па и овај бабин белај. У зло доба, ове гласине стигну и до моји, зло и наопако. Сви се деру и пцују бабу, а он се сирома невешто брани, да га Перса мрзи и да га набедила да се швалера. Мајка и мати су толко викале на бабу, да је он наједаред казо, да ће да узме штрањку и да се обеси на таван. А мајка брезобразна каже: „ И треба да се обесиш несрећо, сви нам се у селу швоту због тебе“! И тако то траје већ данима, сви ћуту и недиваниду са бабом, само дејка проговори с њим по коју. Сирома баба, сав се усуко, слабо и је, нигди нејде. Мени жао бабе, па све контам, како да му помогнем и да га утешим. Сетијо сам се, да сам једаред пито дејку: „Шта је то швалер“? То сам га пито, зарад тога, што се у селу причало, да је дејка у младости бијо бећар и швалер. Сећам се, да ми је дејка ондак казо: „Боље је да бидеш швалер, нег шоња“! Нисам га баш разумо, ал сам му верово, јер је мој дејка бијо амишан човек. Ко за инат, никако да се у селу стрефи нешто ново, па да о том причу, да се једаред већ окану мог бабе. Мени и даље здраво жао мог бабе. Искористим ја прилику, кад сам бијо у ављију сам са бабом и кажем му: „Бабо, немој да се секираш, и ја кад урастим ћу да бидем швалер, ко ти и дејка, боље да бидем то, нег шоња“. Баба ме забезекнуто погледа и без речи оде да подмири стоку. Нешто нисам сигуран, да сам утешијо мог бабу, ал сам му бар казо, да ћу и ја да се изметем на њега и дејку, а фурт је говоријо, да би воло, да бидем на њега!